Потребителски вход

Запомни ме | Регистрация
Постинг
19.05.2007 07:42 - Митрополит Виктор Нишки (1783-1888)
Автор: meteff Категория: История   
Прочетен: 6609 Коментари: 1 Гласове:
1

Последна промяна: 27.02.2010 12:14


DEDA VIKTOR ČOLAKOVIĆ-HILANDARAC, Episkop niške eparhije, 1872.-1883.

image

Carigradska partijaršija, posle ukidanja Pećko-ohridske patrijaršije 1766-7. godine, upravljala je sa svima eparhijama u kojima su živeli Sloveni pod političkom i vojnom vlašću Turaka…

Carigradska patrijaršija, odmah posle preuzimanja crkveno - administrativne vlasti, potisla je sve zatečene episkope sa njihovih eparhija i na njihova mesta postavila svoje ljude, najčešće Grke. Episkopi Grci, ne poznavajući dovoljno slovenske narode, njihov jezik, običaje i tradiciju, ma koliko religiozni i pobožni, postepeno su uvodili u bogosluženje svoj jezik, a s narodom su opštili posredstvom tumača. Slovenskim narodima taj je jezik bio stran i nerazumljiv. Prolazile su decenije, a stanje se nije menjalo. U duši naroda taložilo se nezadovoljstvo prema episkopima Grcima, koji su često zaboravljali da se nalaze na čelu crkve porobljenih naroda, pa su već ogorčenom narodu na turske vlasti, zavlačili ruke u džepove, dublje no što treba i koliko se više može.

No kada je kneževina Srbija stekla 1830. svoju državnu samoupravu, ona je uspela kod Carigradske patrijaršije da izdejstvuje neka crkvena prava. Carigradska patrijaršija odobrila je da se za episkope na oslobođenoj teritoriji, na tronove episkopske u kneževini Srbiji, postave sveštena lica poreklom iz srpskog naroda.  Veći deo niške eparhije, u to vreme, nalazio se i dalje u sastavu Turske carevine i u crkvenoj zavisnosti od Carigradske patrijaršije. Svi slovenski narodi, po ugledu na kneževinu Srbiju i na njenu crkvu, tražili su od cargradske partijaršije da se iz bogosluženja izbaci grčki jezik i da se uvede staroslovesnki. Zahtevali su da se za episkope postave lica iz naroda sa njihovih teritorija, koji znaju narodni jezik i običaje osveštane. Taj pokret i te opravdane zahteve pomagala je i Rusija. No ni kneževina Srbija nije ostala indiferentna. Njen poslanik kod porte u Carigradu zauzimao se kod carigradskog partijarha za Bugarsku crkvu. Molio je da se i njihovoj Crkvi odobri samouprava i da se njihovi ljudi postavljaju za episkope, kako ne bi došlo do kanonskodogmatskog rascepa i kako bi se očuvalo jedinstvo pravoslavlja.

1) Posredstvom ruskog poslanika u Carigradu kod patrijarha, Bugari su dobili za svoju crkvu u Carigradu prvog episkopa Stevana Kovačevića 1851. godine, sa titulom episkop laokidijski. Stevan je bio Srbin. Nalazio se u manastiru Rilskom kao politički emigrant.
    2) Docnije se za Bugarsku crkvu kod partijarha u Carigradu zauzimao i srpski mitropolit Mihailo.
   3) Tako je osnovana nezavisna slovenska crkvena organizacija u Carigradu u koloniji naseljenih Bugara, trgovaca i pečalbara i nekih intelektualaca koji su zauzimali vidne položaje na Porti.
Ta organizacija stavila je sebi u zadatak da pod vidom borbe protiv episkopa grčke narodnosti i protiv grčkog jezika u bogosluženju proširi svoje verske običaje, bugarsko ime i jezik po svima predelima koji se nalaze pod turskom dominacijom, a slovenskog su porekla. Sedište ove organizacije nalazilo se u Carigradu. Uskoro su Bugari, pomoću svojih ljudi na Porti, uspeli da dobiju prava i da sa svojim ljudima, episkopima, sveštenicima i prosvetnim radnicima preplave neke naše pokrajine. Preko ovih svojih versko-prosvetnih kultur-tregera oglasili su rat svemu onom što nije bugarsko. Bezobzirno su uništavali tragove naše prošlosti, naše kulture, našeg imena. Iz kneževine Srbije nije se u prvi mah obraćala pažnja na srpske predele koji su se nalazili još u turskom ropstvu. No kada su se naši crkveni ljudi i političari osvestili i videli šta Bugari rade, pod vidom slovenske ideologije i crkvene samouprave, pokušali su da preko Crne Gore i Rusije privole carigradsku patrijaršiju da Srpskoj crkvi preda neka mesta episkopa
    4). Neraspoloženje prema episkopima grčkog porekla dovodilo je nišku eparhiju do upražnjenja nekoliko puta. Tako su prvi put Turci prinudili 1858. godine episkopa niškog Janićija II da napusti episkosku katedru u Nišu, jer su turske vlasti u Carigradu doznale da on huška hrišćane Srbe, da se žale Porti na nasilje aga i begova
    5). Drugi put niška eparhija ostala je bez svoga arhijereja 25. marta 1869. godine. Na optužbe agenata egzarhije iz Carigrada i Niša, da episkop niški Kalinik pomaže srpsku školu, srpske učitelje i šalje mladiće u kneževinu Srbiju i u Rusiju na školovanje, turske vlasti su ga ekstradirale
    6). Niška eparhija ostaje bez svoga episkopa. Pitanje popunjavanja niške episkopije odloženo je za neodređeno vreme. Rešenje o postavljenju novoga episkopa nije stizalo ni iz Carigrada niti iz kneževine Srbije. U rešavanju ovoga pitanja odigrala je presudnu ulogu crkveno-patriotska bugarska organizacija u Carigradu preko svojih-školovanih ljudi koji su imali jak uticaj na Portu. Bugari, kao turski pokorni podanici, ometali su kod turskih vlasti da se ovo pitanje reši u korist Carigradske patrijaršije. Oni su direktno zahtevali od Carigradske patrijaršije da prekine sa postavljanjem episkopa Grka na katedre onih eparhija gde ne žive Grci. Pošto je niška episkopska stolica bila upražnjena, a Niš se nalazio u turskom ropstvu, kao i cela Bugarska, to su Bugari u tom pogledu imali odrešene ruke i jače su delovali na tursku upravu no Grci i buntovni Srbi. Kad se pojavilo pitanje popunjavanja niške episkopske katedre Bugari su se umešali. Iz male, istina slobodne kneževine Srbije, nije se moglo očekivati rešenje popunjavanja niške episkopske stolice iz više razloga. Prvo, Turci su prema njoj gajili nepovorenje. Znali su da se Srbija sprema i jača vojnički da jednoga dana oslobodi svoje sunarodnike mnogovekovnog ropstva. Drugo, Srpska crkva i njeni jerarsi, koji su dobili od carigradske patrrijaršije samoupravu, gajili su prema carigradskoj patrijaršiji poštovanje kao prema svojoj matici. Mada se Srpska crkva u slobodnoj kneževini oslobodila episkopa Grka, nije htela da se upliće u rešavanje pitanja popunjavanja episkopskih stolica u mestima koja su se nalazila pod turskim igom. Poznato joj je bilo da je u tom poslu pre svega neće pomoći Porta. Čekala je da se sa rešenjem vojničko-političkog pitanja, oslobođenjem ovih predela, reši pitanje episkopa i njihove narodnosti. Bugari se na sve to nisu osvrtali. Rešavali su pre svega crkvena pitanja i prosvetne probleme. Tek u septembru 1872. godine Sinod carigradske patrijaršije izabere za episkopa niškog, upravo za mitropolita niškog, episkopa irinopoljskog Ignjatija Ikonomidisa
    7).  U prvi mah izgledalo je da će carigradska patrijaršija uspeti da dobije berat za novonaimenovanog mitropolita niškog. Međutim crkveno-prosvetni bugarski odbor u Carigradu omeo je ovu nameru Grka. U prvi mah u kneževini Srbiji nisu hteli da se mimo carigradske patrijaršije mešaju u pitanje popunjavanja niške episkopske stolice, to je Crkveno-školski odbor, ili kako se tada zvao – Sinod, sa dvotrećinski veštački stvorenom većinom u Nišu izabrao za episkopa niške eparhije dotadašnjeg vršioca episkopske dužnosti, po odlasku mitropolita Kalinika, deda Viktora Čolakovića, arhimandrita i čuvara metoh srpskog manastira Hilandara u Nišu
    8). Na ovo su se opredelili zbog toga što se bila rasplamsala borba između Patrijaršije u Carigradu i novoosnovane crkveno-prosvetne i patriotske bugarske organizacije sa sedištem u Carigradu. Ta se borba produžavala u nedogled. Niški Crkveno-školski odbor ili Sinod, rešio je da u Nišu bude episkop njemu dobro poznati deda Viktor. ***
    Pregao sam za istorijskom prošlošću da u jednom crkveno-nacionalnom i društveno-isorijskom osvetljenju prikažem lik ove ličnosti. Iskristalisati portret i na osnovu objektivnih istorijskih činjenica stvoriti siluetu ovog mitropolita niške eparhije, a potom episkopa – oskudevajući u literaturi i zbog kontradiktornosti napisa o izvorima – svestrano prikazati i osvetliti njegovu figuru, nije lak posao. Građa je veoma parcijalna, minorna oskudna i razbacana.
    To sve stvara nepremostive teškoće u ostvarivanju prednje zamisli. Građu sam pratio po našim i bugarskim izvorima. I iz njenih sižejnijih dimenzija crpeo samo objektivne istine da bih došao do autentičnog lika, da bi ga osvetlio onoliko koliko je neophodno za istorijsku problematiku vezanu za ovu ličnost kod nas i na strani. Nastojao sam da nađem i zaokružim jednu celu hronologiju života i rada ove tako poznate ličnosti oko koje se mrse i pletu još nerazmršene zamke.  Život i rad deda Viktora ( a dedom ga je narod zvao onda, kao što to i danas nazivaju svešteno lice u nekim našim predelima) možemo podeliti na tri dela. Prvo njegov život i rad do dolaska za čuvara metoha hilandarskog u Nišu, kao i rad kao čuvara metoha, potom njegov život i rad kao episkopa niškog do oslobođenja Niša 28-29. decembra 1877. godine, i najzad njegov život i rad posle oslobođenja do smrti. Pre monaškog čina i zaveta Viktor se zvao Vukolo. Rodio se 1783. godine u Kaloferu u istočnoj Rumeliji od siromašnih ali pobožnih roditelja, po zanimanju baštovana. U mladosti je Vukolo izučio abadžijski zanat. Kao kalfa otišao je u Carigrad da svoj započeti zanat usavrši. U Carigradu je preležao koleru i od ove opake bolesti spasao život. Vukolo je po svome vaspitanju u domu roditelja i po svojoj naklonosti bio pobožan i voleo je da razmišlja o duhovnim problemima. Smiren, povučen, sa iglom u ruci, često je radeći zaboravljao svoj posao. Misli su mu bile zauzete duhovnim pitanjima. Jednoga dana on se upozna sa jednim monahom iz Svete Gore. Ovaj ga monah oduševi pričama o načinu života svetogorskih monaha. Vukolo napusti svoj zanat i pođe sa monahom. Kad su stigli u Svetu Goru on se priključi bratstvu manastira Hilandara
    9). Manastir Hilandar podigli su 1199. Simeon-Nemanja i sin mu Sveti Sava. Hilandar je bio vrlo uređen i bogat manastir. On je bio središte versko-kulturnog života srpskih monaha. U njemu su se monasi vaspitavali na životu i radu Sv. Simeona Mirotočivog i Sv. Save, prvog arhiepiskopa i prosvetitelja srpskog naroda. Hilandar je bio vrlo ugledan manastir. U njemu su živeli i u njemu se vaspitali mnogi docniji naši patrijarsi, arhiepiskopi i episkopi, kao i mnogi naši duhovnici koji su pisali i prevodili knjige. U toj sredini, na tom izvoru vaspitavao se mladi iskušenik Vukolo. Videći ga bratija da napreduje u podvizima i da je oduševljen monaškim životom, predlože igumanu te ga zamonaši i uskoro, u 22. godini, bio je rukopoložen za jerođakona. U 34. godini rukopoložen je za jeromonaha sa prijemom velike shime, koja povlači sa sobom najstrože podvige. Uprava manastira Hilandara, videći ga vrlo pobožnog, ozbiljnog i dostojanstvenog, izabere ga i pošalje u Niš za duhovnika i čuvara metoha manastira Hilandara
    10). U Niš je došao ne po svome visokom obrazovanju već po svojoj duhovnoj zrelosti. Pokazivao je i ispoljavao se kao vrlo skroman i smiren monah. Podnosio je trpeljivo mnoge nedaće i oskudice. Bio je vrlo ljubazan, blag i pravičan prema svakome. Odgovarao je svojim monaškim zavetima i iz njega je izbijala produhovljenost. Tim svojim monaškim stavom odmah je pridobio simpatije naroda u Nišu. Tačan datum i godina njegovog dolaska u Niš nisu nam poznati. Pretpostavlja se da je stigao u metoh u Nišu negde u 1832. godini. Od te godine, pa 1838. i 1842. godine, besnela je kolera u Nišu. Čitave porodice umirale su za nekoliko časova. Svi niški sveštenici napustili su Niš. On je bio imun od ove bolesti. Obilazio je obolele od kolere, ispovedao ih, pričešćivao, savetovao pri lečenju, pomagao ih, sahranjivao i tešio ožalošćene. Tada je svojim velikim samopožrtvovanjem stekao veliki ugled i zasluženo poštovanje. Poznat je kao monah koji vodi brigu o svakoj pari, pa su mu mnoge porodice obolele od kolere, poveravale celokupnu sovju imovinu. Obavezivale su ga, da od te imovine, u slučaju njihove smrti, šalje manastiru Hilandaru. Mnoge porodice, svi njihovi članovi umirali su za nekoliko dana u velikim bolovima i mukama ne ostavljajući za sobom nikoga od familije i naslednika. Svom njihovom imovinom i novcem raspolagao je deda Viktor samovlasno. On je slao manastiru Hilandaru novac i spisak imena pomrlih članova porodica sa molbom da se za njih služi sarandar, četrdeset svetih liturgija.
    Od poslatog novca manastiru Hilandaru, podignute su u sastavu manastira mnoge građevine, tako da se i danas taj deo manastirskih konaka naziva deda Viktorovim imenom
      11). Jedan deo novca čuvao je kod sebe. Taj novac davao je mnogim trgovcima niškim i leskovačkim na ime pozajmice. Tako je stekao veliku popularnost
    12). Neki su mu dug vraćali, a mnogi su se ogrešili o svoje obaveze. Pomagao je i nišku sirotinju, pa je i među njom bio popularan. Još nešto: prema turskim vlastima bio je korektan, ali im se nije približavao niti je s njima bio u čestom dosluhu. Kada je 1860. godine došao u Niš veliki izaslanik Porte da ispita izvesne, tobož, krivice nekih optuženih Srba, deda Viktor se držao vrlo korektno. Nije se mešao u narodne poslove niti je odobravao turskim vlastima njihov rad. Držao se po strani. Čuvao je jedinstvo naroda. Bio je prema svakome podjednako pravičan i saosetljiv. Kad su došli u Niš turske paše Mitad-paša, pa Abdur aman-paša i sa sobom vodili svoje muavine Gavril-efendiju i vice valiju Dragana Cankova, i kada ih je u Carigradu 1861. godine pomagala celokupna turska štampa, pišući i propagirajući inostrane ideje i kada su se sve dotadanje crkveno-prosvetne i političke prilike izmenile i pošle drugim tokom, u korist Bugara, deda Viktor je ostao neutralan i ispoljavao znake svoje povučenosti i monaške smirenosti
    13). On je znao da u Nišu žive Srbi. Njemu je bilo poznato da iz Srbije dolaze knjige za sve niške đake. On je pomagao tu prosvetu. No kada je došao u Niš Mitad-paša on je po zahtevu svojih pomoćnika i pratilaca Bugara, obnovio naređenje svojih prethodnika izdato još 1850. godine, po kome se zabranjuje da se srpski govori, da se Srbija hvali i uzdiže. Iz nje je strujao duh i dolazila vest o skorom oslobođenju od turskog jarma. Za sve prestupnike bile su propisane kazne. Prva greška bila je sa kaznom od tri lire. Druga greška povlačila je kaznu od pet dana strogog zatvora, a sa trećom greškom krivac je morao da ide kod paše da se on s njim obračuna. Moglo se pretpostaviti da je ova kazna bila najteža. Paša se lično, preko svojih podčinjenih, obračunavo sa krivcem, koji je šikaniran, tučen i na razne načine mučen. Niške paše su izdavali naređenja da se u Niš ne dovode za učitelje i sveštenike strana lica, strani podanici. Svaki uticaj iz kneževine Srbije na živalj ovih niških predela koji se nalaze pod turskom dominacijom suzbijan je drakonskim merama
    14). Deda Vikotr je bio po prirodi bistar. On je predosećao šta se u kneževini Srbiji priprema. Nadao se skorom oslobođenju. On je znao da ovde žive Srbi. Zbog toga je svoje držanje podešavao prema raspoloženju svoje pastve koja očekuje skoro oslobođenje iz kneževine Srbije. Takvim držanjem stekao je veliko poverenje u narodu. Pitanje, pak, popunjavanja niške episkopske katedre nije još rešeno. U Nišu su očekivali dolazak episkopa iz Carigrada. Arhimandrit deda Viktor, kao što je rečeno, vršio je dužnost mitropolita niškog od naslinog udaljenja mitropolita Kalinika 25. maja 1869. godine. Deda Viktor je sa Sinodom, koji su sačinjavali građani niški, vršio dužnost mitropolita
    15). Kad je Sinod bio obavešten da Porta ne želi da izda berat novoimenovanom mitropolitu niškom Ignjatiju Ikonomidisu, onda su oni prišli rešavanja toga pitanja, kao što je napred rečeno. Uputili su vršioca dužnosti mitropolita niške eparhije arhimandrita Viktora da bude hiritonisan za episkopa. Turske vlasti nisu dozvoljavale da ovaj čin obavi mitropolit Srbije sa Srbima episkopima iz kneževine Srbije. Turske vlasti saglasile su se da taj čin obave arhijereji sa još neoslobođene teritorije Bugarske. Tako su meseca maja 1872. arhimandrita Viktora hirotonisali u Crigradu za niškog mitropolita episkop trnski Ilarion, episkop plovdivski Panaret, episkop samokovski Dositej
    16). Dolazak u Niš Ignjatija Ikonomidisa za mitropolita niške eparhije ometali su kod Porte Bugari- doglavnici tuskih paša u Nišu i svi bugarski službenici koji su se nalazili u ulozi turskih činovnika pri Porti. Pri povratku u Niš, kao novopostavljenom mitropolitu niške eparhije, u centrali crkveno-prosvetne i patriotske bugarske organizacije u Carigradu ponuđeno mu je da ponese za škole u Nišu knjige. On je odgovorio: da «nije potrebno, budući da u Nišu i okolini ima dovoljno srpskih knjiga za tamošnje škole»
    17). On je poslat od crkveno školskog odbora i Sinoda niškog u Carigrad pod uslovom da bude mitropolit niške eparhije, ali da škole ostanu i dalje srpske
    18). S. Čilingirov, bugarski istoriograf piše: da su 1872. godine u Nišu «bugarske škole zatvorene» i da su zamenjene sa srpskim školama. On kaže:»Poleka, leka gsopodstvuvašč ezik stava srbski»
    19). On dalje tvrdi kako se u Nišu šire vesti da će Niš uskoro biti oslobođen i pripašće kneževini ili staroj Srbiji… Izgleda da deda Viktor odmah nije došao u Niš. Po jednom izvoru došao je tek u mesecu avgustu 1872. Na prvoj službi, kao novi mitropolit u Nišu, po kazivanju jednog očevica, u crkvi je bilo prisutno malo naroda. Na licima se primećivala tuga i žalost. Neki su iz mase naroda javno vikali i protestvovali protiv njegovog postavljenja od strane Porte i Bugara
    20). No novi mitropolit, koji je 40 godina proveo među Nišlijama kao duhovnik manastira Hilandara, prvih dana držao se uz narod. Ali je njegov položaj bio uzdrman. Ondašnji egzarhistički episkopd, odnosno mitropolit skopski Dorotej, piše iz Vranja jednom svom prijatelju u Carigrad, pa kaže: «Sv. Niški sja otličava kato svjaščenonačalnik samo kogato sja vozi vo krasni pajton, a djelata mu su sosvim kalugerski, koi pomrčavat dostolepieto na erzarhijata, kojato majstorski laže, če ne mu davali da sobira duhovnoto si daždije, kogato toj naplno soveršeno fanariotski otdavna e sobral i si go toje nalietil v železnata kasa
    21). U knjizi «Materijali za istorijata na blgarskija cerkoven vopros i hrama «Sv. Stefan» v Carigrad-Fenera Antim Šivačev» štampano je pismo upućeno «Do Nj. Visokopreosvjašč. Niški mitropolit Gospodin G. Viktor V. Niš». U pismu zahtevaju da mitropolit Viktor pošalje novac Sinodu bugarske crkve u Carigradu na ime dugova i obaveza, koje mitropolit niški ima prema centrali u Carigradu. Novac je mitropolit Viktor ubrao od rukopoloženja đakona i sveštenika i od drugih treba. Naređuju da im se novac što pre pošalje jer i oni imaju dugove i materijalne obaveze prema drugima. U drugom aktu pišu da će kod mitropolita niškog doći specijalno upućeno lice koje će dugovanje od njega naplatiti. U jednom aktu pozivaju ga da prisustvuje sednicama Sinoda
    22). Mitropolit niški se u početku vrlo nerado odazivao na pozive Sinoda. Međutim, njegov položaj i zvanje dovedeni su u pitanje. Iz centrale mu je zaprećeno da će ga svrgnuti sa položaja ako tri puta uzastopce ne dođe na Sinodske sednice. Takođe mu zameraju da ne odgovara svojim materijalnim obavezama koje ima prema crkvenoj centrali u Carigradu. Pod uticajem propagande i političkih prilika u Nišu, pod pritiskom turskih vlasti i njegovom pomoću, kako piše u časopisu «Sion» za 1875. godinu, «pre 22 dana intrigama bugarskog vladike Viktora zatvorene su sve škole u Nišu»
    23). Mada je bilo ovakvih pokušaja, ipak se narod i učitelji nisu time mirili, a crkveno-prosvetni odbor i Sinod su ih pomagali te su škole ubrzo ponova otvarane i prosveta je ostala u rukama srpskih učitelja. Brinući se za prosvetne prilike u Nišu pomenuti odbori delegirali su 1874. godine Todora Stankovića – niškog građanina u Carigrad da moli turske vlasti za dozvolu da se u Skoplju otvori štamparija za štampanje srpskih knjiga. Pre no što je pošao za Carigrad, Todor Stanković je svratio u Beograd. U Beogradu mu je rečeno i stavljeno u dužnost da on kao rođeni Nišlija obavesti vaseljenskog partijarha Jaćima II o crkvenim prilikama u Nišu. Takođe mu je u Beogradu stavljeno u zadatak da moli carigradskog patrijarha da za niškog episkopa postavi Hadži Kirila, arhimandrita manastira Visokih Dečana. U tome cilju Todor Stanković išao je u Prizren i od prizrenskog mitropolita Meletija dobio pismo za carigradskog partijarha u kome je preporučio Hadži Kirila kao lice dostojno toga čina i položaja. U tom smislu radio je i pisao carigradskom patrijarhu i mitropolit skopski Pajsije. Srpska vlada u Beogradu i crkvene vlasti, takođe su pomagale da se za mitropolita niške eparhije postavi Hadži Kirilo.
    24). Ovo pitanje rešavalo se sporo. No od svega toga nije ništa postignuto. Hadži Kirilo je umro naprasno 22. juna 1875. godine. On je bio rodom iz Bijelog Polja kod Peći. Putovao je 1860-61. godine u Rusiju. Nije dočekao da bude hirotonisan u episkopski san, niti da bude postavljen za mitropolita niške eparhije
    25). Iz ovog pokušaja ponovnog rešavanja pitanja popunjavanja niške eparhije vidi se da je mitropolit Viktor bio zagazio u duboke vode. U narodu se protiv njega javilo nezadovoljstvo. Pored drugih njegovih postupaka, koji se nisu slagali sa narodnim interesima, je i pripajanje niškoj eparhiji župe Izmornika u gnjilanskoj kazi. A naime, on je preko egzarhističkog arhimandrita Teodosija, čuvara metoha u Leskovcu, izdejstvovao da se ova oblast pripoji niškom mitropolitu jer je u administrativnom području leskovačkih državnih vlasti još od pre nekoliko godina. Župa Izmornik u gnjlanskoj kazi, prištinskom sandžaku u kosovskom vilajetu pripadala je u crkvenom području raško-prizrenskoj eparhiji. Turske vlasti išle su na ruku mitropolitu, jer je od pre trideset godina Izmornik potpadao pod leskovački sud i nije pripadao pašaluku gnjilanskom već leskovačkom. Turske su vlasti nastojale da se granica crkvenih područja poklapa sa granicom pašaluka i suda. Već u avgustu 1872. godine Izmorničani su napisali molbu mitropolitu prizrenskom Melteju i najenergičnije zahtevali da se Izmornik vrati raško-prizrenskoj eparhiji, jer nisu mitropolita niškog Viktora priznavali za svoga duhovnog pastira niti su želeli da im egzarhija bude gospodar, već hoće da ostanu verni patrijaršijskom prestolu u Carigradu, a u sastavu raško-prizrenske mitropolije
    26). Njihova molba bio je vapaj u pustinji. Mitropolit niški Viktor posetio je Izmornik 1874. godine. Taj njegov put i tu njegovu zvaničnu vizitaciju opisao je Zarija J. Popović u svojim putnim beleškama «Pred Kosovom»
    27). Posle Spasovdana mitropolit Viktor sačekao je u Bujanovcu, po povratku iz Izmornika, novopostavljenog episkopa Doroteja i s njim svečano ušao u Vranje. Posle dva meseca episkop Dorotej pozvan je u Ruščuk, a iz Ruščuka je po pozivu otišao u Carigrad, odakle se više nije vraćao. Episkop Dorotej imao je vrlo loše mišljenje o mitropolitu niškom Viktoru što se doznaje iz napred štampanog pisma koje je uputio nekom svom prijatelju u Carigrad. Novi episkop vranjski Kirilo imao je vrlo slab autoritet, te nije imao nikakvog uticaja na narod. Njegov rad u Vranju nije zapažen
    28).  Sve do 1874. godine deda Viktor je nosio titulu episkopa niškog. Tek pošto je počeo da revnuje za egzarhiju, tek posle urednog odgovaranja na novčane obaveze prema egzarhističkoj centrali, on je 1874. godine uzdignut na stepen mitropolita niške eparhije. No mada je dobio priznanje i mada su zaboravljene pretnje, opomene i ukor, ipak se svuda u bugarskoj štampi o njemu sarkastički pisalo. Uvek mu se pripisivalo da za vreme epidemije kolere «spečalih mnogo pari»
    29). Da li mu je bilo poznato da se u Nišu priprema ustanak protivu Turaka i da taj ustanak pripremaju građani niški pod vođstvom njegovih sveštenika, koji ustanike zaklinju 1874...nije nam poznato. Verovatno je on zauzimao neutralno držanje. U zapisima o pripremi te niške bune nema podataka da je deda Vikotr bio protiv ustanika. On je nazirao skoro oslobođenje, pa je u svome revnovanju za sprovođenje egzarhisitčke politike bio umeren u radu. Srpski topovi i ruske jedinice 1875. – bili su na domaku Niša. Veruje se da je mitropolit niški Viktor već bio uhvatio vezu i dopisivao se sa mitropolitom Srbije Mihailom
    30).  Dočekao je oslobođenje Niša 28-29. decembra 1877. godine. Na čelu deputata 1. januara 1878. godine otišao je u Aleksinac da pozdravi kneza Milana Obrenovića. S njim su, pored nekoliko građana iz Niša, pošli parosi Niša prota Prokopije Popović i sveštenik Mladen Popović, koji se pre oslobođenja Niša nalazio u bekstvu. Deputate je primio knez Milan i obećao im da će skoro posetiti Niš. I već 3. januara iste godine Knez Milan je svečano došao u Niš, dočekan od celokupnog građanstva, na čelu sa litijom i svima sveštenicima grada Niša. Tom prilikom mitropolit niški pozdravio je kneza Milana toplim rečima: «Pozdravljam Vas kao zastupnika pravde i branioca slobode jednake za sve građane i za sve vere».
    31). Posle oslobođenja Niša mitropolit Viktor ostao je i dalje na upravi niške eparhije. Imao je odmah pune ruke posla. Njegovim zauzimanjem i rukovodstvom ubrzano je završenje radova na velikoj niškoj sabornoj crkvi. Ona je još bila nedovršena. Oslobođenje je zateklo kao magacin pun dvopeka za tursku vojsku. Odmah su preduzeti radovi na njenom osposobljavanju za osvećenje. I zaista, za nepuna dva meseca crkva je završena, osposobljena za bogosluženje, njeno osvećenje obavljeno je 13. februara, po starom kalendaru, 1878. godine. U svima poslovima glavnu reč imao je mitropolit niški Viktor. Činu osvećenja, pored mitropolita Srbije Mihaila, prisustvovao je knez Milan i celokupna srpska vlada. Kome se god obratio svuda je mitropolit Viktor naišao na moralnu i materijalnu pomoć. I tek što je obavljeno osvećenje ove crkve u Nišu, počeo je sa mesnim vlastima da podiže hram Sv. Panteleja, koji je već 1879. godine bio dovršen i osvećen. Hram Sv. Nikole takođe se nalazio u rukama hrišćana. Njega su Turci odmah po oslobođenju Niša napustili. I ovaj je hram popravljen za hrišćansko bogosluženje, blagodareći zauzimanju mitropolita Viktora. Može se samo pretpostaviti kako je mitropolit Viktor shvatio novu situaciju i sa kakvim je elanom u slobodi pristupio dovršavanju, podizanju i obnavljanju niških hramova.  Oslobođenjem i pripajanjem kneževini Srbiji niškog, topličkog, pirotskog i vranjskog okruga proširena je niška eparhija. U početku su postavljeni administratori vranjskog dela skopske mitropolije kao i pirotske eparhije, a već 1. februara 1879. godine niška je eparhija obuhvatila i ova područja. Niška je eparhija ušla u sastav srpske mitropolije. Sa mitropolita niškog, po saglasnosti Carigradske matrijaršije, skinuta je anatema kao egzarhističkog episkopa,
    32). Mitropolit, odnosno sada episkop niški Viktor, ušao je u sastav srpske jerarhije ne više kao mitropolit već kao episkop niške eparhije, jer je u Srbiji stajao na čelu Srpske crkve ne partijarh već mitropolit i on je samo nosio titulu mitropolita, a ostali su jerarsi nosili titulu episkopa.  Episkop Viktor svojim ličnim trudom, bez visokog bogoslovskog obrazovanja uzdigao se na stepen arhijereja. Njemu kao prostosrdačnom čoveku taj je čin bio visoko odlikovanje. Nije se ustručavao da ga primi i da ponese veliki teret toga uzvišenog poziva. Nije mnogo ni razmišljao od koga će ga primiti. Važno je bilo da je on hirtonisan za episkopa, a ko je izvršio taj čin nije za njega imalo veliki značaj. Ovaj vaspitanik srpskog manastira Hilandara očuvao je duh manastira Hilandara kojim su ga zadahnuli Sveti Simeon-Nemanja i njegov sin Sveti Sava. Imao je prirodan dar, kako ga opisuje jedan njegov biograf, da razlikuje istinu od laži, i da se uzdiže nad privremenim i prolaznim uspesima. Cenio je i nagrađivao svaki dobar rad. Svako hvalisanje odbacivao je kao monetu bez vrednosti. Bio je iskren i voleo iskrenost. Radio je uvek misleći da se nije ogrešio o svoju savest niti izgubio onaj duh kojim je bio zapojen u manastiru Hilandaru. Bilo je kolebanja, ali je ono došlo sticajem teških političko crkvenih prilika. On je prozreo o čemu se radi, pa se u takvoj situaciji i snalazio. I u novoj situaciji umeo je da se snađe. Ostao je ipak dosledan svome vaspitanju. Znajući da je skinuto ropstvo sa ove zemlje u kojoj episkopuje prilegao je radu. Za kratko vreme osposobio je nekoliko hramova za bogosluženje. Ropstvo ga je sputavalo. Došla je sloboda. Delio je radost oslobođenja sa svojom pastvom. Novo vreme, novi poredak, nove potrebe i nove mogućnosti primio je mirne duše i saglasio se s njima. Odmah je tražio od crkvenih vlasti u Beogradu da mu pošalju u nišku eparhiju nekoliko školovanih sveštenika, koji će biti sposobni da ga pomognu u novoj situaciji da izvrši preobražaj crkvene organizacije u niškoj, sada proširenoj eparhiji
    33). Posle oslobođenja Niš se izgrađivao, širio. Počeli su da pristižu novi doseljenici iz drugih gradova i sela. Počeli su Niš da naseljavaju i stranci. Oni su sa sobom donosili zapadnu kulturu i civiliziaciju. Do tada se u Nišu živelo «alaturk». U Nišu se posle oslobođenja otvorili novi konzulati: francuski, engleski, italijanski, austro-ugarski. O velikim crkveno-nacionalnim praznicima konzuli su prisutvovali bogosluženju u niškoj Sabornoj crkvi. Posle završene službe u hramu oni su dolazili u posetu mitropoliitu Viktoru. On je stanovao u metohu manastira Hilandara, preko puta hrama Sv. Arhangela u Nišu. Jedan od naših uglednih književnika opisao je taj boravak u stanu mitropolitovom. «Kod deda Viktora je prost život. Oko kuće ima dosta drva i luka, u kući smerno i skomno. Kuća je starinska i niska od slabog materijala, a kaldrmu je pravio sam vladika kad je bio monah. U sobi je nameštaj prost. Dole su asure. Na sredini sto sa prostim belim čaršavom. Ozgo visi prosta lampa od 20 groša. Okolo su rafovi ozgo, a krajem minderluci, kojima se ne može raskoši ni s koje strane prebaciti. Predstavnici velikih sila bili su u ovoj sobi kao ostali gosti; posluženi su prostim čašama koje je raznosio jedan popa. Deda Viktor je, kao što se vidi, vrlo čuvaran čovek. Baš mu toga dana govoraše jedan od prisutnih da napravi u svom vinogradu jednu «evropsku kućicu», našto deda Viktor ne dade svoje saizvoljenje, po svoj prilici što je nameran da ostale dane provede u ovoj maloj kući oko koje je kao monah pravio kaldrmu. A za to što on živi tako skromno poslao je u Hilandar četiri hiljade dukata da se nešto ozida i ogradi. Is pola eti Despota, s naše strane!»
     34) Dakle i kao čuvar metoha i kao episkop niške eparhije deda Viktor brine i ne zaboravlja Hilandar. Odmah po oslobođenju mitropolit Viktor obraća se ministarstvu prosvete i crkvenih poslova i piše: «Gospodine, prilike nam se često dešavaju da po neki iz Muhamedanske vere izjavljuje želju preći u našu Pravoslavnu istočnu crkvu. Ovih prilika do sada nije bilo, ali sada ima dosta i izgleda da će i u buduće biti. Što se tiče samog pitanja o prelasku u našu sv. Veru, poznato je, da su vrata Hristove sv. Crkve vazda otvorena za sve narode. No da ne bi ovakvim prelaženjem Turaka u našu sv. Veru politički pravac došao u nezgodan položaj, to u zvaničnoj pristojnosti obraćam se Vama, Gaspodine, kao članu vlade Njegove Svetlosti Knjaza, da nam u ovom pogledu nužno upustvo date i to što je moguće pre, jer još danas morate nekim dati odgovor. Primite, Gospodine, i ovom prilikom uverenje moga osobitog poštovanja. Amin. Smireni molitvenih mitropolit niški Vikotr. E.H. 2, 18. januara 1878. u Nišu». Ovaj akt nalazi se u državnom arhivu u Beogradu. Napisan je crnim mastilom na bledoplavoj zvaničnoj hartiji . Akt je pisalo drugo lice, a mitropolit ga je zvanično potpisao. Mitropolit Viktor bio je od državnih vlasti mnogo cenjen. Njegov rad i njegovo držanje korektno prema narodu i vlastima bili su zapaženi, pohvaljeni i nagrađeni. «Srpske novine» od 1. jula 1878. godine u Beogradu donele su ovu vest: «Svetlost Gospodar i Knjaz naš Milan Obrenović IV, vrhovni komandant, ceneći i uvažavajući zasluge stečene za nezavisnost i oslobođenje, blagoizvoleo je nagraditi ukazom od 18. pr. Meseca «Takovskim krstom II stepena» Vladiku niškog Viktora...»Takovskim krstom V stepena» sveštenika niškog Petra Ikonomovića, građane niške: Mihaila Adamuševića, Taska Uzunovića i Mihaila Božidarca»
    35). Pri bogosluženju za episkopa Viktora proiznosila se ova doksologija: «Viktora preosvašćenjejšago i Bogoizbranago našego mitropolita (episkopa), najsvjatejšija mitropoli (episkopi) niškoe-leskovačko-prokupačkije, prečestnomu narodnom arhijereju namže počitaemomu ocu i vladicje mnogaja jemu leta»35a) . Pored titule niško-leskovačke nosio je i titulu grada Prokuplja. Priča se u narodu da je često navraćao u Prokuplje. U njemu je duže ostajao. Danas u hramu Sv. Velikomeučenika Prokopija, čije su mošti prenesene iz Niša u Prokuplje u bežaniji ispred Turaka 1385-86. godine, nalazi se jedan arhijerejski sto, opšiven crvenom čohom. Postoji predanje da je u tome stolu sedeo deda Viktor kada je dolazio u Prokuplje. Ovaj sto prenet je iz jedne zgrade koja je srušena , a koja se nalazila na zemljištu današnje pijace i narod ju je nazivao «mitropolija». Mada je deda Viktor najčešće sedeo u Nišu, ipak danas nema nijednog predmeta koji bi nas podsećao na njega. Jedino imamo jednu originalnu tužbu koju je uputio sudu protiv nekog Hriste hadžije, koji je odbio da vrati dugove svoga počivšeg brata Simeuna iz Zagore. Tužba je upućena niškom sudu i lično je potpisao «Arhimandrit Viktor Hilandarac», 18. marta 1864. godine.  Od 20. januara 1878. godine očuvana je jedna prestavka koju je mitropolit niški deda Viktor uputio ministru prosvete i crkvenih poslova, a koja glasi:»Gospodine Ministre, Iz priložene molbe protojereja Gligorija i Ilije Stojakovića iz Prokuplja uverićete se da su kao naivni i iz zavisti kod vlasti oblagani i tako stavljeni u zatvor. Ja ne znam ni za kakvu krivicu ni jednog ni drugog i zbilja mislim da su nevini. Pa kako se porodice obojih nalaze danas kao siročad i bez ikakve pomoći, to Vas molim da izvolite narediti da se oba goreimenovana lica oslobode zatvora i upute iz Aleksinca njihovim kućama u Prokuplje. A da bi se svaka sumnja o njihovoj krivici oslobodila «vi izvolite narediti da se kod prokupačke vlasti uzmu na ispit i oni i njihov tužioc..Vaš smireni molitvenik Mitropolit niški Viktor»
    36). Nekoliko godina po oslobođenju mitropolit, odnosno sad u slobodi episkop, niški Viktor proveo je u vrlo agilnom radu. Primio je nekoliko novih i vrlo uglednih sveštenika iz kneževine Srbije. Oni su mu pomagali da se zatečeno sveštenstvo osposobi za uspešniji rad u narodu. Administracija je dobila savršeniji oblik i funkcionisala je redovno. Primana su akta od viših crkvenih i državnih vlasti i u delo sprovođena. Jednom rečju, iz dana u dan nestajalo je onog zatečenog javašluka i neredovnog stanja. Hramovi su popravljani , novi podizani, zvona nabavljana itd.  No uskoro deda Viktor je imao da izdrži jednu ljutu bitku između državnih i crkvenih vlasti. A naime, srpska jerarhija došla je u sukob sa državnim vlastima 1881. godine oko donošenja novog zakona o crkvenim taksama. Sa ovim zakonom, koji je rađen bez savetovanja sa mitropolitom Srbije Mihailom i bez znanja ostalih srpskih arhijereja, nisu se složili predstavnici Crpske crkve. U tom sukobu episkop niški deda Viktor ostao je postojano uz mitropolita Srbije Mihaila i uz ostale arhijereje. Mitropolit Srbije Mihailo bio je silom svrgnut sa svoga položaja. Kad je srpska vlada oformila telo koje je imalo da izabere novog mitropolita Srbije, umesto svrgnutog, nije bilo u tom odboru nijednog episkopa. Naređeno je bilo preko policije da se na svaki način pronađe episkop niške eparhije Viktor i da on presedava izbornom telu. Pošto se nije odazvao ni na treći poziv onda je doneta odluka koja glasi: «Deda Viktor je pozivan tri puta da prisustvuje I izbornom telu, nije došao i kažnjen je sa 500 dinara. Drugi put nije došao na sednicu arhijerejskog sabora 21. marta – kažnjen sa 200 dinara. I treći put nije došao na saborsku sednicu ni 1. aprila, te je na osnovu čl. VIII zakona od 31. decembra 1882. g. I izmenama i dopunama zakona o crkvenim vlastima rešeno: Da se g. Episkop niški Viktor, koji je ukazom od 1. februara 1879. god. Postavljan za episkopa eparhije niške, razreši administracije iste eparhije...»
    37). U odluci određeno mu je mesto boravka – manastir Sv. Petke kod Valjeva. Mitropolitu Mihailu naređeno je da se povuče u manastir Studenicu, episkop Jeronim dobio je za azil manastir Gornjak. Srpska naprednjačka vlada donela je vrlo strog zakon sa strogim merama za ove mitronosne glave u slučaju de se ne pokore naređenju. Aprila 2. 1883. godine episkop Viktor razrešen je dužnosti episkopa niške eparhije. Po razrešenju dužnosti molio je da ostane u Nišu. Međutim, oslobođen je da ne boravi u manastiru Petkovici kod Valjeva niti u Nišu, već u Beogradu kod svoga prijatelja Koste Pavlovića, bivšeg načelnika okruga niškog. Dobio je državnu penziju i u miru provodio dane kod svoga prijatelja. Posle toga, pri susretu sa kraljem Milanom Obrenovićem, na pitanje, zašto je protiv zakona o taksama, episkop Viktor je energično odgovorio: «Ja stojim na kanon!» Kralj je opet pitao «A kako» Deda Viktor je odgovorio: «Eto kako; zakletva mi ne da!»
    38) Po energičnosti izgovora ovih reči kralj je zaključio da je episkop Viktor čvrst u svojoj odluci i više ga nije uznemiravao.  Izbronom telu za izbor mitropolita i novih episkopa predsedavao je arhimandrit Teodosije Mraović. On je postavljen za novog mitropolita Srbije. Na mesto episkopa Viktora izabran je za nišku eparhiju Dimitrije Pavlović, docnije patrijarh ujedinjene Srpske crkve. Episkop niški Viktor, kako ga opisuje jedan njegov savremenik, bio je vesele naravi i odličnog zdravlja. No pred smrt na nekoliko godina teško je oboleo i u 95. godini preminuo u Beogradu u kući svoga prijatelja dana 31. maja 1888. godine. Na opelu su činodejstvovali mitropolit Srbije Teodosije Mraović sa episkopima žičke i niške eparhije, i mnoštvom sveštenika, u prisustvu predstavnika državnih vlasti i naroda. Sahranjen je u preprati hrama Sv. Apostola i jevanđelista Marka u Beogradu. Njegovo mesto počinka čuva se sa velikom brižnošću...
    39).  Ovaj vaspitanik manastira Hilandara u Svetoj Gori, poslednjih dana pred oslobođenje Niša pretrpeo je mnogo zla od Turaka. Proveo je 40 godina u metoh manastira Hilandara u Nišu. Poslao je, kao što je napred rečeno, upravi manastira Hilandara u Svetoj Gori 4000 ćesarskih dukata. Njegova ušteđevina od 8000 dukata, posle smrti, pronađena je kod nekoliko niških trgovaca i sveštenih lica. Jedna hiljada dukata nalazila se zakopana u podrumu metoha manastira Hilandara u Nišu. Sav novac pronađen posle njegove smrti, predan je ministarstvu prosvete i crkvenih poslova za upravu manastira Hilandara u Svetoj Gori. Ovim novcem, episkop niški deda Viktor , postao je jedan između najvećih ktitora manastira Hilandara. Posebno, pak, on je jedan od najvećih crkveno-prosvetnih legatora u manastiru Hilandaru iz niške eparhije.
    40) Pričalo se da je imao 60 hiljada dukata kod nekoliko trgovaca u Nišu 1883. Sa ostvarivanjem monaških zaveta, zapojen duhom u manastiru Hilandaru, bez visokog bogoslovskog znanja ili akademskog obrazovanja, ovaj skrmni i smireni monah odgovorio je svome uzvišenom pozivu i ostao čvrst na liniji Hilandarskih crkveno-prosvetnih stremljenja. 
1) T. St. Burmov-Bulgaro-grckoto crkovna rasprja, Sofija, 432
2) J.H. Vasiljević:Prosvetne i političke prilike, Beograd, 1928, 178.
3) T. St. Burmov: Blgaro-grckoto crkovna rasprja, Sofija, 1902, 432.
4) J. H. Vasiljević: Prosvetne i političke prilike, Beograd, 1928, 177.
5) S. M. Dimitrijević: Spomenica niške Saborne Crkve, Niš, 1894, 15.
6) Tasa Urošević: Na svojoj brazdi I, Niš, 1929. 103-7, Bratstvo za 1932.
7) Srpski sveštenik – časovik za 1913, Sarajevo, 375-376; 9-10, Tri pisma hercegovačkog mitropolita
8) J.H.Vasiljević: Prosvetne i političke prilike, Beograd, 1928, 338.
9) Tasa Urošević: Na svojoj brazdi I , Niš, 1929, 106; K.V.Berilov:Moravskite apostoli, 1918, 41.
10) Tasa Urošević: Na svojoj brazdi I, Niš, 1929, 106-107.
11) Po usmenom pričanju biv. Čuvara hilandarskog metoha u Nišu jeromonaha Vićentija.
12) J. H. Vasiljević : Prosvetne i političke prilike, Beograd, 1928,339
13) Isto, 336.
14) Isto, 336
15) Isto, 338
16) T. St. Burmov:Blgaro-grckoto crkovna rasprja, Sofija, 1902, 571.
17) J.H. Vasiljević: Prosvetne i političke prilike, Beograd, 1928, 339
18) Isto, 336
19) Isto, 339
20) J. H. Vasiljević: Beleške Petra Stankovića, Godišnj. Nik. Čupića XX, 217.
 21) J. H. Vasiljević: Prosvetne i političke prilike , Beograd, 1928, 339.
 22) Antim Šivačev: Materijali za istorijata na blgarskija crkovan vopros i hrama Sv. Stefan v Carigrad-Fenera, Sofija 1928, 219
23) P. Srećković: Slike iz istorije Srba, časopis Sion za 1875, 105.
 24) Todor Stanković: Uspomene, Učešće Nišlija u oslobodilačkom ratu 1876-1877, Spomenica šezdesetogodišnjice oslobođenja Niša, Niš, 1937. 16-17.
25) Leontije Ninković: Bratstvo lavre Visokih Dečana: Peć, 1927, 55.
26) M. V. Veselinović: Izmornik, Godišnj. Nik. Čupića XX za 1900, 216-217.
 27) Isto; Zarija J. Popović: Pred Kosovom, Srem. Karlovci 1899.
28) M. V. Veselinović: Izmornik, God.Nik.Čupića XX za 1900, 221.
29) K. V. Berilov:  Moravskite apostoli i ostavlenija ot tjeh najcjenen pametnik v Moravskata oblast, Sofija, 1918, 58.
30) Mitropolit Mihailo: Pravoslavna srpska crkva, Beograd, 1888; Tasa Urošević: Na svojoj brazdi I, 1929, 106.
31) Lovrić: Istorija Niša, Niš, 1927, 79. 32) T. Urošević: Viktor Čolaković-Hilandarac, Na svojoj brazdi, Niš, 1929, 106.
 33) Isto.
34) Ž. Živanović: Niš i niške znamenitosti, Beograd, 1883, 18-20.
35) Srpske novine za 1878. od 1. jula , I
35a) Oktoih od 5-8 glasa u hramu Sv. Prokopija u Prokuplju na 2 listu
36) Slobodan V. Nestorović: Topličke novine: Priče i slike iz davnih vremena, 10 (za 1967. od 26. avgusta).
37) Hrišćanski vesnik za 1883: Vesti iz crkvenog života, 247-248.
38) N. D. Božić: Rušenje beogradske mitropolije i pitanje patrijaršije, Glasnik Srpske pravoslavne patrijaršije za 1933, 338.
39) Časopis «Glas istine» za 1888, s. 224; Crkveni glasnik za 1888, 175-6.
40) Tasa Urošević: Viktor Čolaković-Hilandarac, Na svojoj brazdi I, 1929, 106. Još ga pominje u svome delu Kraljevina Srbija naš poznati istoriograf i književnik Milan Đ. Milićević na str. 34. On se o deda Viktoru pozitivno izražava. Kaže da se deda Viktor Držao po strani kada je dolazilo do oštrijih sudara između turskih pomagača i ulizica i Srba. Takođe o deda Viktoru pišu u Spomenici 50-godišnjice oslobođenja Leskovca. 

Izvor: Izvadak iz PRAVOSLAVNA MISAO, časopisa za bogoslovsku književnost i crkveno-staleška pitanja, Beograd, 1972. godina, str. 105-118,
Petar V. GAGULIĆ


Eparhija niška Za tursko vreme niška eparhija je delila sudbinu ostalih srpskih eparhija . Poznat je iz toga doba (1680-1692) episkop Ruvim, koji se pisao episkop Nišu i Leskovcu. U 18. veku spojena je N.E. sa starom Topličkom i Belocrkvanskom eparhijom, gde su se njihovi episkopi pisali: belocrkvanski i niški. Takovi su bili: Joanićije I (1712-1734), Pangelos (1734-1750). Georgije Popović koji je 1737. izbegao sa patrijarhom Arsenijem IV Jovanovićem i umro 1745. kao episkop Temišvarski, i Gavrilo (oko 1766), Kalinik (oko 1753) , Nikodim (oko 1754), Atanas (oko 1755), Gavrilo II mitropolit (1761-1777), Gerasim mitropolit (oko 1778) . Iz 19. veka poznati su ovi niški episkopi: Makarije, Melentije(1821), Venedikt I Danilo, Josif, Grigorije (1837-1842), Venedikt II (1842-1845), Nikifor, Janićije II (1856-1858), Stevan Kovačević (1858-1862), Kalinik mitropolit (1862-1869), Viktor Čolaković (1871-1881). Viktor je bio egzarhijski bugarski episkop, te je prisajedinjenjem niškog, pirotskog, vranjskog i topličkog okruga Srbiji 01.02.1879. ušao u sastav Beogradske mitropolije.

U drugoj polovini XIX veka, naročito posle oslobođenja od Turaka 1878. godine, počela je nova epoha u istoriji srpskog naroda. Odmah po oslobođenju od Turaka i Niš je ušao u novi politički život Srbije, i to kao druga prestonica. U Nišu je knez Milan imao svoj dvor i u Nišu je zasedala Narodna skupština, u Nišu su se donosile najvažnije državne odluke. Svuda naokolo u četiri okruga sprovođena je agrarna reforma i seljaci su dobili zemlju kao svoju privatnu svojinu. Spahiluk je ukinut i ljudi su dobili sva građanska prava, ali i materijalne mogućnosti. Prestali su da budu raja. Naslednici Viktora Čolakovića na niškom eparhijskom tronu bili su : Nestor Popović (1883-1884), Dimitrije Pavlović (1887-1889), Jeronim Jovanović (1889-1894), Inokentije Pavlović (1894-1898), Nikanor Ružičić (1898-1911), Domentijan (1911-1913), Dositej Vasić (1913-1933), Jovan Ilić (1933-1975) i današnji episkop Irinej Gavrilović (od 1975).



Гласувай:
1
0



1. анонимен - "Сърбин" и "Чо...
29.12.2007 00:41
"Сърбин" и "Чолакович", родом от Калофер в "Румелия" - за тези хора българите сме табу. Ако перифразирам - "За българина или лошо, или нищо..."
цитирай
Вашето мнение
За да оставите коментар, моля влезте с вашето потребителско име и парола.
Търсене

За този блог
Автор: meteff
Категория: История
Прочетен: 2939006
Постинги: 502
Коментари: 1037
Гласове: 19651
Архив
Календар
«  Юни, 2019  
ПВСЧПСН
12
3456789
10111213141516
17181920212223
24252627282930